Pri­je vi­še od dva mje­se­ca Raj­ku Ka­ži­ću iz Pod­go­ri­ce ne­stao je lo­vač­ki pas. Pr­vih da­na je vje­ro­vao da je ke­ru­ša sa­ma ot­ka­či­la la­nac i od­lu­ta­la da lo­vi i da će se vra­ti­ti. Po­sli­je ne­kog vre­me­na Ka­žić je po­mi­slio da vi­še ni­je ži­va.
– Ke­ru­šu je za­klao vuk, uje­la je zmi­ja, uhva­ti­la se u zam­ku ili je ne­ko jed­no­stav­no ubio. Sve to mi je pro­la­zi­lo kroz gla­vu i ni­ka­ko ni­je­sam vi­še vi­dio svr­hu u tra­ga­nju – ka­že Raj­ko Ka­žić. Sve se pro­mi­je­ni­lo ka­da je na­kon ne­dje­lju da­na na vra­ti­ma ke­ru­ši­ne ku­ći­ce ugle­dao do­kaz ko­ji će po­bi­ti sve ra­ni­je za­mi­sli.
– Ke­ru­šu ni­je za­kla­lo ni­šta. Ona je ukra­de­na. Na vra­ti­ma od ku­ći­ce dru­ge ke­ru­še pro­na­šao sam ogr­li­cu ko­ju sam fo­to­gra­fi­sao. Lo­pov ni­je uspio da i nju po­ve­de. Vje­ro­vat­no ga je ne­što upla­ši­lo, ali je ogr­li­ca svje­dok da je ke­ru­ša ukra­de­na – za­klju­ču­je Ka­žić i do­da­je da se ne na­da da će ova pri­ča ot­kri­ti po­či­ni­o­ca ili po­či­ni­o­ce. Svo­jim pri­mje­rom i pri­čom sa­mo že­li da ape­lu­je na jav­nost i skre­ne pa­žnju na pro­blem kra­đe pa­sa.
– Pri­je sve­ga lov­ci tre­ba da uči­ne ne­što po tom pi­ta­nju. Ne tre­ba ku­po­va­ti lo­vač­kog ke­ra, ako mu ni­je po­znat pra­vi ga­zda. To je naj­va­žni­je. Uvi­jek se pri­je ku­po­vi­ne sta­vi­te u mo­ju si­tu­a­ci­ju, kao i na mje­sto sto­ti­ne dru­gih lju­di ko­ji­ma je isto ura­đe­no – ka­zao je Raj­ko Ka­žić. On za se­be ka­že da če­stit i do­bar čo­vjek, a pri­znat i sa­vje­stan lo­vac u to­me ni­ka­da ne­će po­gri­je­ši­ti.
– Gri­je­še oni ko­ji su osi­li­li, oni ko­ji se ne bo­je za­ko­na i Bo­ga. O obra­zu i da ne go­vo­ri­mo. Za ovu pr­lja­vu i uče­sta­lu ra­bo­tu zna­ju sva ru­ko­vod­stva lo­vač­kih dru­šta­va u Cr­noj Go­ri, ali je pro­blem što se ni­šta ne pred­u­zi­ma da se ova­kav vid bez­oč­nog bi­zni­sa ko­nač­no pre­ki­ne – pod­sje­ća Ka­žić. Sma­tra da će se te­ško na­ći rje­še­nje za ovaj pro­blem.
– Lo­vač­ki sa­vez Cr­ne Go­re du­žan je da se što pri­je uklju­či u rje­ša­va­nje ovog pro­ble­ma. Ni­je va­žno sa­mo uoči­ti i kon­sta­to­va­ti pro­blem, već se sa njim tre­ba su­o­či­ti i što pri­je ga ri­je­ši­ti. Ako se to ne de­si, sva­kim da­nom bi­će sve te­že i te­že – ob­ja­šnja­va Ka­žić. Sma­tra da je bit­no da se uklju­če i dr­žav­ne in­sti­tu­ci­je.
– Da li po pi­ta­nju ove po­ja­ve, od­no­sno ovog pro­ble­ma, ne­što pred­u­zi­ma­ju op­štin­ski ili dr­žav­ni or­ga­ni? I to bi tre­ba­lo da bu­de nji­ho­va nad­le­žnost. Na­ža­lost, ni­šta se ne rje­ša­va, a po­tre­be ima i te ka­ko. Me­đu­tim, naj­go­re je što ne po­sto­ji ni vo­lje ni in­te­re­so­va­nja. Za njih je ovo sko­ro ne­va­žna stvar. Da li će ne­ko do­bi­ti za­da­tak, ima­ti slu­ha i po­tre­be da ovoj po­ja­vi sta­ne na put, osta­je nam da vi­di­mo. Vje­ru­jem da će pra­vi lov­ci mo­ra­ti. Uosta­lom, be­za­ko­nje u naj­ljep­šem ho­bi­ju po­sta­će ho­bi, ako to već ni­je – za­klju­ču­je Raj­ko Ka­žić.
A.Ć.